Finansije i Osiguranje - Srbija

Pravilo „60 kvadrata“: Da li će novi zakon o pravu na dom zaštititi najugroženije?

Međutim, sagovornici Danasa ukazuju na brojne manjkavosti kod ovih mera.

Tako su od 15. novembra stupile na snagu olakšice za otplatu kredita za građane koji imaju opravdane razloge za nemogućnost otplate. Pored toga, u skupštinskoj proceduri je trenutno Predlog zakona o dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji bi trebalo da obezbedi dužnicima pravo na dom.

Ipak, sagovornici Danasa smatraju, da pored nekih dobrih odlika ovih mera, postoje i mane, a da je deo mera, koje se predstavljaju kao nove, već viđen.

Olakšice za otplatu

Po odluci, koju je donela Narodna banka Srbije (NBS), pre dva dana počela je primena mera koje služe da pomognu dužnicima koji imaju opravdane razloge za nemogućnost otplate kredita, da se pronađe adekvatno rešenje.

Dakle, ukoliko se neki dužnik nađe u problemu poput gubitka posla, bolesti ili porodičnih problema, on može da zatraži od banke pomoć da se pronađe rešenje za otplatu.

Iz NBS je objašnjeno da su banke u obavezi da ovim građanima izađu u susret i da odobre odlaganje, restrukturiranje ili čak delimičan otpis duga.

Dodatno je pojašnjeno da ova mera obuhvata korisnike stambenih, gotovinskih i potrošačkih kredita.

Što se tiče mera koje se mogu primeniti, to može biti produženje roka otplate, promena kamatne stope, promena vrste ugovora, proglašenje zastoja u otplati, a banke mogu i kombinovati više ovih olakšica.

Može biti primenjena i neka druga mera, koju banka i korisnik kredita ocene da je adekvantna u konkretnom slučaju.

Iz NBS su naveli da ukoliko korisnik ne bude zadovoljan odgovorom banke ili ako mu ne bude odobrena olakšica, može da podnese prigovor.

Taj prigovor se podnosi komisiji za olakšice koja se nalazi u okviru te poslovne banke. Žalba se podnosi u roku od 10 dana od dana prijema prve odluke, a komisija donosi odluku u roku od 30 dana.

Nakon toga, ukoliko korisnik ne bude zadovoljan ili ukoliko mu ne bude odgovoreno u roku koji je propisan može da podnese pritužbu NBS, a NBS će u postupku po pritužbi utvrđivati da li je sve urađeno u skladu sa ovim propisom.

Dejan Gavrilović iz Udruženja za zaštitu potrošača Efektiva za Danas navodi da su ove olakšice nešto „već viđeno“.

„Ukoliko se vratite malo unazad, može se pronaći da je tako nešto bilo već donošeno i 2020, 2022, 2023. i sad ove godine. To je nešto čemu se pribegava kad god je potrebno da se pokaže nekakva briga prema građanima“, ukazuje on.

To, kako kaže, ima dvostruku korist.

„S jedne strane, uvek je lako, zanimljivo i pohvalno udariti na banke i nešto njima narediti, a s druge strane pomoći građanima. Tu se dobiju lepi poeni“, smatra Gavrilović.

Kada se pogleda suština toga, prema njegovim rečima, vidi se da zapravo te olakšice ne predstavljaju ništa novo i ništa specijalno.

„To je nešto što banke već nude svojim dužnicima koji imaju problem sa otplatom. Te mere kao što su restrukturiranje kredita, produženja roka otplate, eventualno smanjenje kamate, otpis dela duga… to su mehanizmi koji postoje decenijama unazad“, podseća on.

Gavrilović upozorava da banka uvek štiti svoj interes.

„Banka će uvek, gledajući da zaštiti svoj plasman, da se nečega malo odrekne u pokušaju da klijentu koji baš ima problem u otplati, koji je rizičan, pomogne. Ali u stvari da pomogne sebi da dođe do svog novca. Banka ne brine nikad o dužniku, nego brine o svom plasmanu i na taj način treba posmatrati i ove olakšice“, poručuje on.

Kako dodaje, mere i nemaju smisla, kada je ekonomska situacija u zemlji tako dobra.

„U zemlji ekonomskog tigra, koja silovito napreduje i čija ekonomija ima veći rast od ekonomije Nemačke i tako dalje, mi imamo to da se na svake dve godine građanima nude olakšice u otplati kredita. Kako to ako smo tako ekonomski jaki i rastu plate i penzije“, pita Gavrilović.

Pravo na dom

Predlog zakona o dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) trenutno je u skupštinskoj proceduri.

Ovaj Predlog zakona predviđa uvođenje zaštite prava na dom u izvršnom postupku. Odnosno, Predlog zakona uvodi mogućnost da se jedina nepokretnost dužnika zaštiti od prinudne prodaje, radi naplate duga.

U dokumentu piše da nepokretnost koja je u isključivoj svojini izvršnog dužnika, koja služi zadovoljenju njegovih stambenih potreba, ne može biti predmet izvršenja, ali pod određenim uslovima.

Prvi uslov je da se radi o jedinoj nepokretnosti dužnika. Nepokretnost ne može biti predmet izvršenja i ako se radi o nepokretnosti na kojoj izvršni dužnik ima prebivalište najmanje pet godina, pre podnošenja predloga za izvršenje, ako ta adresa nije pasivizirana. Dalje, ako se radi o nepokretnosti površine do 60 kvadrata.

Uslov je i da glavnica potraživanja koje se namiruje ne prelazi polovinu tržišne vrednosti nepokretnosti utvrđene u skladu sa aktom jedinice lokalne samouprave.

I kao poslednji uslov navodi se to da dužnik u periodu od tri godine, pre dana podnošenja predloga za izvršenje, nije prodao ili poklonio drugu nepokretnost ili se odrekao prava na nasleđivanje nepokretne imovine ili zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju.

Gavrilović naglašava da je kao najveća stvar kod ovog zakona ta priča o zaštiti jedinog doma dužnika.

„Kada se to tako kaže, većina građana koji ne poznaju toliko tu tematiku, kada čuju tu rečenicu poveruju da država brine o stanovništvu, naročito oni koji nemaju problem sa tim misle da će ta pomoć nekome dobro da dođe“, ukazuje on.

Međutim, u praksi će ovu pomoć moći da koristi mali broj korisnika, naglašava naš sagovornik.

„Da bi se taj jedini dom zaštitio moraju da se ispune neki kriterijumi, da ne prelazi 60 kvadrata, da mora da bude prijavljen na istoj adresi pet godina… sve to da ispuni da bi dom bio zaštićen. Ako ne ispuni jedan od kriterijuma, ništa od toga“, upozorava Gavrilović.

On ukazuje i na to da dužnik koji ima stan koji je za jedan kvadrat veći od propisanog može da ostane bez svega, a da će onaj ko ima 60 kvadrata i ispunjava ostale uslove, biti zaštićen.

„Jedino fer bi bilo da se zaštiti određena kvadratura u okviru doma, da se to garantuje, a da se sve preko toga prodaje, dok ovo ostaje dužniku za život“, poručuje Gavrilović.

Kako dodaje, ne uzima se u obzir ni različitost cena nekretnina.

„Neko ima stan od 50 kvadrata na Terazijama, neko ima stan od 50 kvadrata u Crnoj Travi i obojica duguju po 50.000 evra. Ovaj prvi će biti zaštićen jer mu dug ne prelazi polovinu vrednosti, a drugi neće jer mu dug prelazi taj vrednosni kriterijum i on će da ostane bez stana“, ukazuje on.

Kako sumira, ni ove izmene ne doprinose na pravi način poboljšanju uslova za zadužene građane.

„Smatram da je to još jedna prilično populistička mera, koja je doneta da deo građana pomisli kako država brine o njima“, zaključuje.

Milena Repajić iz Združene akcije “Krov nad glavom” za Danas kaže da su se u toj organizaciji nadali suštinskim izmenama.

„Ali naglašavali smo da čak i te suštinske izmene ne bi bile dovoljne ukoliko se ne poništi privatizacija izvršnog postupka i ako se on ne vrati u sud“, navodi ona.

Kako dodaje, očekivali su i javnu raspravu u kojoj bi izneli svoj predlog članova ZIO, kojima bi se zaštitilo pravo na dom, a koje su, podseća, predlagali još prilikom izmena zakona 2019. godine.

„Do javne rasprave nije došlo, navodno zbog hitnosti i opasnosti u kojoj se nalazi veliki broj ljudi u Srbiji“, ukazuje Repajić.

Ono što je novo, kako naglašava, jeste da ZIO po prvi put priznaje pravo na dom.

„Međutim, to ‘pravo’ je toliko restriktivno da novi zakon praktično uopšte neće zaštititi pravo na dom. Otkad smo videli predlog pokušavali smo da se setimo ljudi koje smo branili, a koji bi ispunili svih pet drakonskih uslova i nismo uspeli da ih nađemo“, objašnjava ona.

Za početak, kako poručuje, oni koji i bez ispunjavanja uslova nisu zaštićeni, „su možda i najveće žrtve ovog zakona“.

„To se odnosi na takozvana treća lica, odnosno ljude koji nisu ni poverioci ni izvršni dužnici, a na čijoj imovini se izvršenje sprovodi. Na njih se ove izmene ne odnose“, ukazuje Repajić.

Dodatno, ona navodi i da zahtev za čak pet godina prebivališta, da bi se nešto smatralo domom, isključuje veliki broj ljudi koji su se selili ili nedavno skućili.

„Takođe, linearno određeno ograničenje na 60 kvadrata, bez obzira na broj članova domaćinstva, isključuje većinu porodica u Srbiji“, upozorava Repajić.

Pravo na dom je, podseća, zavisno i od visine duga.

„To ga čini ne pravom na dom, već donekle poboljšanim načelom srazmere. Konačno, postoji i uslov da izvršni dužnik nije prodavao drugu nepokretnost u prethodne tri godine, što je vrlo često način na koji ljudi pokušavaju da namire dug pre nego što dođe do izvršenja“, pojašnjava Repajić.